Žena koja nosi Krunu 👑🦄👑

„Padam u crni ambis. Deluje mi kao da sam u stanju blaženog sna, kada znam da su mi svi udovi opušteni. No, opet nekako nije u redu, kao da se rastavljam, razlažem do najmanjeg atoma i da to osetim, a u isto vreme se sastavljam. Neobičan osećaj. Verovatno sam upala u nekakav čudni san. Mada… Nisam sanjala. Budna sam. Ovo mora da je neki portal, koliko god to mom logičkom umu deluje nestvano. Ja sam u portalu. Okej, nemoj sada da paničiš! Čekaj da vidiš šta te čeka iza druge strane. A i ti si blesava. Moraš da pročitaš baš sve što vidiš. Moram hitno da smanjim fascinaciju sa stvarima koje su luckaste i okultne. To što ja volim da izučavam Magiju, Univerzum i sva moguća čuda koja niko od normalnih ljudi ne radi, to je druga stvar. Glava mi je za ludaru. Ali ipak ovo se dešava. Šta nije u redu sa mnom?! Možda sam već u nekoj psihološkoj instituciji, a ovo je samo posledica silnih elektroškova na koje su jadni lekari bili prinuđeni. Kao, stigla nam je jedna mala koja je toliko težak slučaj da je to za nepoželeti. Sakrijte je dok još možete. Ili smaknite. I tako dođoše do elektrošokova čiji su zapravo rezultati ove senzacije koje osećam, a ne mogu izraziti. Ček, šta?! Ovo je svetlost. Ne mogu da gledam. Oči neće odmah da se otvore, svesna sam nemoći u sopstvenom telu. Hmmm, da nisam zaista umrla?! Možda to ovako izgleda… Ali nisam, osetim da mi se pluća sve više pune vazduhom. Udah. Izdah. Dišem. Oči. Uspevam da ih otvorim i da protumačim senke koje vidim. To je zato što su mi oči prošle kroz onu tranziciju portala, ubeđena sam” , rekla je Anesa sebi dok je gledala sasvim novi i nepoznati svet ispred sebe.

Nije znala gde je i konstantno je pogledom pretraživala okolinu, ne bi li videla makar tračak nečega poznatog. Ništa. Našla se u ogromnnoj poljani žutog cveća. Bilo joj je jasno, kada je napravila nekoliko okreta oko sebe, da se nalazi među poljima, a slučajno se obrela u ogromnoj njivi prepunoj divnog i mirišljavog cveća, koje je ispunjavalo sumrak žutom bojom. Sumrak. Nije čak ni isto vreme, trebalo bi da je već mrka noć.

Definitivno je shvatila da više nije kod kuće, ali kako je mogla da se teleportuje na sasvim drugo mesto?! To bi trebalo da je nemoguće. I dalje je mozgala o tome, a onda je samo sela i napravila udubljenje u zemlji, smrskavši nekoliko biljaka svojim telom i počela je da plače. Nemo.

Osetila je samo da se slane suze slivaju, ali nije mogla da odredi zašto. Osetila se šupljom. Znala je da ne može da se vrati kući. Nestao je svetlosni procep kroz koji je došla ovamo. Psujući sebi u bradu sočne psovke koje se mogu naći samo na Balkanu, pognula je glavu u svoje ruke i prvi put shvatila, da zapravo ne može da ostane tu i da mora da se pokrene da nađe izlaz.
Odlučila je da ustane, jer ništa neće postići time što sedi.
„Bravo Anesa, stvarno svaka čast! Moraš nos da uguraš svuda. Zašto sam potrčala da pratim ovo svetlo? Bože, stvarno se nekada pitam gde mi je mozak. I šta sada da radim?!“ , mrmljala je ona dok se pridizala i osmatrala svoj vidik.

Ništa osim polja nije videla ni na istoku, ni na jugu, no kako se okrenula, sa zapadne strane, primetila je svetla. Deluje kao neki grad. Zapravo selo, u najboljem slučaju. Videlo se da je malo mestašce, ali kada se već našla u škripcu, bolje da pohita tim putem i da nađe zgodno mesto da prenoći. Sumnjala je da bi bila bezbedna ovde. Nekako je delovalo kao da ogromno prostranstvo i neba i zemlje može odjendom da je proguta.

Krenula je sigurnim korakom prema zacrtanom mestu, trudeći se da bodri sebe čitavim putem. A kako je noć sve više padala, primetila je koliko su zvezde i Mesec značajno vidljiviji, čak i više nego u njenom selu, gde je relativno slabo osvetljenje, te odluči da upija ovu lepotu dok može.

Potražila je sazvežđe Škorpije, čiji je horoskopski znak nosila, no nije znala kako da se snađe među tolikim brojem zvezda koje su treptale i pitala se da li joj se smeju od gore. Ipak, ona je jedna mala blesavica koja je apsolutno izgubljena. Primetila je da se put račva na dva smera i pogledala je u drvene strelice koje su joj omogućile da makar malo skrati svoje neznanje i odredi kuda će. Mesto koje je videla, nazivalo se Mirizotina Vrba, a drugi pravac je vodio u Aldion.

Ništa od toga joj nikada nije bilo poznato, te se i ustručavala da dalje razmišlja o tome. U Aldion nije htela da pođe, jer ga nije ni videla, a iz tog pravca su se nekako zlokobno smešile velike planine, na čijim vrhovima je još bilo snega. Ovo je ipak bilo bliže ili je makar tako pisalo, a i delovalo je bezbednije za dolazak.
Nastavila je da šeta, dok su se njene uši privikale na neki novi zvuk dobovanja iz daljine kome je bila okrenuta leđima. Isprva ga nije smatrala bitnim, barem ne toliko da bi se okrenula i pogledala šta to čuje, jer ju je već pomalo iritirao, a onda je zvuk postepeno postajao sve jači i jači.

U jednom momentu joj prođe kroz glavu :“Ovo je topot konja.“
Okrenula se toliko naglo da je čula kako joj je kvcla neka koščica u vratu, ali nije puno marila za to, ne kada je adrenalin pohrlio njenim venama, od novonastalog straha. Jer konji imaju jahače. A čak i da su divlji konji, postoji velika verovatnoća da bi je videli kao pretnju. Morala je da počne da trči.

Osetila je da je hormon već uradio svoje i njeno srce je tuklo jako i snažno, dok je trčala iz sve snage preko običnog zemljanog puta i po prvi put u životu je bila ovoliko zahvalna što ima svoje patike na nogama. Omogućile su joj da trči onoliko brzo koliko joj je kondicija to dozvoljavala.

Jurnula je uz put, ali sve svesnija da neće uspeti da izmakne, jer je već osetila i konjski dah iza sebe. Htela je da se okrene, da dođe i da vidi od čega to beži, no kako je u velikom luku okrenula svoje telo u pravcu topota, izmakne joj se jedna noga i bukvalno tresne na zemlju svom snagom.
Začula je da su konji stali i počeli da njište, kao i metalni zveket uzda kojima su jahači usmeravali konje, koji su sada glasno disali na samo nekoliko metara od Anese. Strah ju je paralizovao, nije mogla ni da se pomeri, kada joj se neki dubok, muški glas obrati :

Nekoliko sati ranije… Kišne kapi su dobovale po prozoru plavo belog autobusa kojim se Anesa vraćala kući. Uz zvuk motora i brigu da joj mokri kišobran ne sleti sa sedišta, bila je u dubokom razmišljaju o tome koliko zapravo drži kočnicu u svom životu. Putevi i sivilo neba, kao i dražesan pogled na tek ozelenelo aprilsko lišće, njive ukrašene blatom, a potom i pogled na seoske kuće pored kojih je prolazila, gde je videla vrevu u seoskom kafiću i pomislila da na ovako kišnom danu jedino su okupljeni verni fudbaleri, gledajući utakmicu za koju je čula to jutro najavu na televiziji.

Anesa je obožavala kišu. Hladnoću. Volela je proleće, ali kada je zubato sunce sijalo nad nebom, a zaštitu od smrzavanja pružala kožna jakna. Nije imala poseban problem sa letom, već su je nekako ovi ledeniji dani podsećali na praznike. Na zimski raspust. Na toplu čokoladu, ćebe, muziku iz filmova i omiljene knjige epske fantastike. I tako… Vraćajući se kući imala je čudan osećaj u stomaku. Neku emociju čije značenje nije prepoznala, ali je znala da je važno. I bila je ponosna na sebe tog dana, jer je na jednom predavanju na fakultetu jasno prezentovala svoj rad. Značilo joj je mnogo kada je profesorka prihvatila njenu temu, jer je tako mogla dalje da se fokusira na rad i da završi konačno projekat.

Uz škripu kočnica shvatila je da gleda u žutu tablu sa imenom njenog sela. Samo što nije stigla kući. Nosila je običan crveni ranac koji su njeni roditelji još na prošlom letnjem raspustu kupili u supermarketu i sasvim je odlično služio da ponese kući samo neophodne stvari za vikend. Takođe, tu je bio i njen verni pratilac, lap top, koji je čuvao sve njene tajne rukopise knjiga koje je želela da izda jednog dana. Uvek je smatrala da je njena idealna profesija upravo pisanje. Imala je svoj svet bajki i lako bi ga predstavila na papiru, iako je retko kome govorila o njemu.

Autobus je stao na njenoj stanici. Kiša je napravila baru tačno ispred stepenica autobusa i nije imala izbora, osim da direktno upadne ili da pokuša da preskoči. Odlučila se za drugu opciju. I uspela je. Izvela je ne tako elegantan skok, ali nije je bilo briga, bitno je bilo samo da ne pokvasi farmerke koje je nosila. Nije da su bile nešto posebne, jednostavno njeni roditelji su je čekali u autu malo dalje od stanice, te nije želela da uprlja kola.

Otvorila je svoj veliki ljubičasti kišobran i uputila se ka autu. Primetila je da sa kolovoza kojim se ona kretala dolazi veliki beli kamion. I nije usporavao. A blato koje je kiša nanela na put mirno je ležalo na drumu i samo čekalo da mu se neko približi. Požurila je i ugledala srebrnu opel astru. Tu su. Uspela je da pobegne sa puta nekoliko sekundi nakon što je bezobrazni kamiondžija, kako je ona pomislila, zapljusnuo u najveću baru velikom brzinom i voda je prsnula sa svih strana. Ipak, bila je van dometa i srećno je nastavila dalje stazom.

Prišla je autu i njen tata je zatrubeo. Prepao je taj zvuk, te je glasno rekla :“Pa da li si ti normalan?! Moraš li baš tako da me pozdraviš?!“
Njen otac se zlokobno nasmejao, onako kako samo ume i Anesa bi nekada čak i imitirala njegov smeh, koliko joj je bilo zabavno da kopira svog oca i tu njegovu specijalnu karakteristiku. Poljubila je majku koja je sedela na mestu suvozača i polako su se zaputili kući. Na zadnjem sedištu auta, koji su sada već imali nekoliko godina, te joj je svaki kutak bio poznat, udobno je smestila svoj ranac i lap top, za koji se malo i zabrinula, s obzirom da je bila mokra futrola u kojoj ga je držala.

Iako samo nedelju dana nije dolazila kući, ipak su joj nedostajali. Sam taj miris vatre koja kulja iz odžaka, kao da je ciča zima, a ne kraj aprila, potom miris sveže napravljenih kokica koji je zapljusne sa samih ulaznih vrata i na kraju, zvuk trčanja njenih malih sestrica, koje su se obično sjurivale sa sprata prilikom Anesinog proglasa :“Stigla sam kući!“ I kao i uvek, odmah bi je dočekale sa pričama o njihovoj školici i razredu, koje se Anesa učtivo trudila da sluša, jer je bila svesna kako se to oseća dete kada neko odrasli iskreno obraća pažnju na ono što ima za reći. Ipak, nije prošlo toliko mnogo od kada je i ona sama bila dete. Tek joj je dvadeset i jedna godina.

Iz dnevne sobe naišla je njena treća sestra, Aurora, koja je zapravo po starini bila odmah iza Anese, a za njom se pojavio i njihov deda. Čovek kog je obožavala, koji je kada je bio u dobrom raspoloženju umeo da priča neverovatne priče iz njegovog detinjstva, ali nije bio neko koga si mogao lako voleti. Trebalo je dosta strpljenja biti kraj njega, pogovoto kada mu nije dan, a takvih je nekada umelo biti dosta. Ipak, svake nedelje kada bi se vratila kući primetila je koliko je bio srećan što je vidi. I kao i svaki put, rekao je :“Daj da ljubim tu blesavu glavu.“

Anesa bi sa zadovoljstvom dozvolila svom dedi da je pozdravi. I kao i uvek, uzela bi svoje stvari i ponela ih u dnevnu sobu, gde su narednih sat vremena svi proveli zajedno, pričajući i prepričavajući sve bitne detalje koje su možda zaboravili da pomenu jedni drugima preko telefona. A onda bi svi išli na tuširanje, pa u krevet.

Ipak, te noći, Anesa je ostala budna. Imala je kuću na sprat i njene sestrice su spavale tačno iznad dnevne sobe, gde se ona sada nalazila. Čula je i glasno dedino hrkanje, koje je dopiralo iz susedne sobe. Njena tri godine mlađa sestra, Aurora, ostala je sa njom, gledajući to veče Diznijevu „Malu sirenu“, dok je Anesa pisala svoju knjigu. Nakon što je završila sa normom broja strana koju je tog dana sebi postavila, došla je do sestre i počele su da pričaju o svim onim tajnama koje su bile rezervisane samo za njih dve. Uvek su jedna drugoj pomagale, bodrile se i čuvale. Gledale su neke od smešnih vajnova i cerekale se.

Ipak, posle sat vremena čavrljanja, Aurora je otišla u krevet, dok ju je Anesa pratila, ali je ostala budna gledajući film. Negde oko pet minuta do ponoći, začu se glasan zveket ispred njene kuće. I iako je soba gde je spavala sa sestrama bila sa suprotne strane u odnosu na ulicu i gledala ka dvorištu, ovaj put je jasno čula zvuk koji je delovao upozoravajuće. Nije mogla da ostane u krevetu, te se polako izmigoljila i krenula ka svojoj staroj sobi, čija terasa gleda pravo na ulicu i tada ugleda nešto za šta u životu nije mogla da poveruje da će da vidi.

Ogromni svetlosni snop koji izgledao kao vrata bio je otvoren između procepa dva drveta na ulici. Jako je sijao i brujao, te Anesu začudi kako ni njeni roditelji ni deda nisu reagovali. Ipak, instinkt ju je vodio ka stepenicama i konačno, prema samim izlaznim vratima. Da li će biti toliko luda da izađe i da izvidi šta je to?

Da hoće, shvatila je kada je već nazuvala svoje patike i kožnu jaknu. Izašla je napolje, a svež vazduh ju je zapuhnuo svom svojom jačinom. Kiša je i dalje padala i sada joj je kvasila lice. Kosa joj je bila puštena te su joj se šiške već ulepile od vode, dok je pokušavala da otključa kapiju, kako bi izašla.

No, kapija nije htela da je sluša i u poslednjem momentu dala je sve od sebe da stisne bravu, kada je videla da se vazduh uskomešao oko tih ogromnih svetlećih vrata i shvatila je da joj je ostalo malo vremena pre nego što nestane. Ponoćnu tišinu presekao je zvuk otključavanja velike brave i ona je ostavivši kapiju za sobom otključanu, prišla brže ogromnom izvoru svetlosti.

Videla je opijajuće nijanse bele boje kako vijugaju kao živi entiteti i podsetilo ju je na jednu emisiju gde je videla kako se istopljeno srebro pomera i komeša u posudi. Pomeralo se u talasima i Anesa primiče ruku samim vratima, a onda gurnuvši je, oseti da sa druge strane ima neki čudan osećaj, koji nije mogla da odredi, ali kako je pokušala da je izvuče, jako je trgla i ogromni talasi su je progutali, čime je Portal nestao i time ponovo vratio Anesino selo u obavijajuću tamu uz tiho dobovanje kiše.

“Gospođice, da li Vam je potrebna pomoć?” , zaista je zvučao zabrinuto, pomisli Anesa, te dobi tračak nade da će ipak naići na nekoga ko će joj pomoći da se vrati kući. Obazrivo se okrenu i reče :

“Bila bih Vam jako zahvalna ako biste mi mogli kako pomoći. Izgubljena sam. ” Osetila je da je sada razgoljena pred stracem, ali nije je bilo toliko briga, želela je samo da se odmori, da legne u svoj krevet i da srećna zaspi što je kod kuće.

“Kuda ste se zaputili? Mogu Vas otpratiti, ako želite.” Anesa se okrenula da vidi lice konjanika i na tren je zanemela. Visoka, tamna prilika se nadvijala nad njom. Primeti kako ima lepo, prilično simetrično lice i pune usne, koje su uokvirene bradom od nekoliko dana, čije su čekinje tek izrasle, ali dovoljno primetne da ulepšaju njegovu pojavu.

“Zaputila sam se ka Mirizotinoj Vrbi.” Odgovori ona.

“Odlično, ja tamo živim. Sa kog imanja ste, zaista Vas nikada ranije nisam video.” , reče mladić iskreno.

“Ja nisam odavde. Zapravo ne znam ni kako sam se našla ovamo. Videla sam ogromno svetleće čudo u blizini svoje kuće i prošla sam kroz to.” Anesa je znala da joj je najbolje da iskreno sve kaže. Intuicija joj govori da može da mu se poveri.

“Kroz Portal? Pa odakle ste došli?”

“Iz jednog sela, sa planete Zemlje, koje se nalazi u jugoistočnoj Evropi.”

Mladić je počeo da se smeje grohotom. Nije joj bilo jasno šta može biti toliko smešno.

“Šta je smešno?”

“Smešno je to što misliš da nisi na planeti Zemlji. Nisam ja vanzemaljac, još uvek si tu. Samo što nisi u Evropi.”

“A gde sam onda?”

“Ovo je jedan zaseban kontinent, sakriven od običnih ljudi. Imaš ovde dosta Kraljevstava. Šta si mislila, gde se kriju sve legende iz priča?”

“Stvarno? Čekaj, ja sam sada u nekoj alternativnoj realnosti?” Anesa je bila zapanjena.

“Nisi u alternativnoj realnosti, nego na skrivenom kontinentu. Planeta Zemlja je veća nego što misliš.”

“Vau. Okej, nisam ovo očekivala. Pa, zapravo ni ne znam šta sam očekivala. Ali bilo bi mi od velike pomoći ako bi me doveo makar do grada, da imam gde da prespavam.”

“Nema problema. Penji se na konja” , reče on i devojka odmah shvati da je ozbiljan.

“Ali ja ne umem da jašem” , pomislila je i kako se ne bi baš osećala sigurno ni da se drži za njega i da je na konju, a on kao da je prepoznao strah i spustio se sa njega. Pokaza rukom potom na konja i reče :

” Pa da se ja i moj drug zvanično predstavimo Vama, gospođice, moje ime je Dejmijan, a ovaj lepi konj kraj mene se zove Rigo.”

“Drago mi je, Dejmijane i Rigo, moje ime je Anesa” , uzvrati devojka i iskreno se nasmeši, jer joj je kao prvo, smešno kako na zvaničan način ovaj mladić priča, a drugo zato što joj je bilo iskreno drago, jer će sada makar imati društvo.

” I kakvo je bilo iskustvo portala?” , upita dečko, vidno zabavljen.

” Užasno. Mislila sam da mi se telo raspada na komadiće i opet sastavlja.”

” To je tačno. Tehnički, celo tvoje telo, do najmanjeg atoma se rastavlja i kada se vratiš sa druge strane portala, oni se ponovo spoje i izgledaš isto. Doduše, mislim da ti ovaj put nisu nos složili kako treba” , kako je Dejmijan to izgovorio, Anesa se trgla i počela prstima da ispipava svoj oblik nosa. Delovao je kao pre, a Dejmijan se smejao.

” Ha, ha, jako smešno” , uputi ona dečku koji je kraj nje išao i vodio Riga s jednom rukom, a drugom se držao za stomak koji se i dalje pomerao od smeha.

” Nisam mogao da se suzdržim.”

Ostatak puta do Mirizotine Vrbe je prošao brzo. Shvatila je da je Dejmijan dobar, iako je malo naduvenko, ali nije loš sve u svemu. Može se istrpeti i malo ta nadmenost. Pomislila je da je garant jarac u horoskopu. Iako zapravo verovatno nije ni imala pojma. Uglavnom su čitavim putem pričali o samom gradu u koji idu i Anesa se raspitivala gde bi mogla da prenoći, s obzirom da nema uopšte novca kod sebe, na šta se on ponudio da dođe na imanje na kom je on živeo sa roditeljima, kako ga je on nazvao, imanje Lugos. Kasnije je shvatila da je to i njegovo prezime.

Isprva joj je bilo glupo da pristane, ali na kraju je shvatila da zapravo i nema gde drugde da ode. Zahvalno je prihvatila ponudu i videla je ozareni izraz lica na mladiću. Potom joj je ispričao da se vraćao iz jedne fabrike svog oca, u kojoj je on bio nadležni, još od kada je napunio osamnaestu godinu. A onda kada ga je zapitala koliko ima godina, rekao je da ima dvadeset i dve. Bio je godinu dana stariji od nje. Na tren ju je obradovala ta informacija i pomislila da je baš imala sreće što je prvi stanovnik ovog mesta bio on. A onda je shvatila da zapravo ni ne zna gde se nalazi.

“Mi smo u Angardiji. Dobrodošla. Mi smo jedno od nekoliko Kraljevstava koji stanuju u Tektumkveu, što na latinskom znači Utočište. Mi smo prognane priče i legende sa planete Zemlje. Još od vremena kada je zla čarobnica Mograna pravila haos po Engleskoj i zbog nje smo svi sa Magijom žigosani kao zli. Zato su i spaljivali žene kod vas, za koje su smatrane da su veštice. Kao da je to nešto loše. Ipak, takvi su ljudi. Užasni. Ne razumeju ništa što je različito od njih.”

” Čekaj, Morgana kao Morgana iz priča o kralju Arturu i o Merlinu?”

” Da, baš ta.”

“Vau, neverovatno. Ovo deluje kao da sam upala u neki san. Znaš li nekoga od tih likova iz priča?”

“Aha, znam Pepeljugu i Zlatokosu” , odvrati mladić i poče da se smeje. Očigledno mu je bilo veoma zabavno da začikava devojku koja ništa nije znala o njegovom svetu i da gleda kako ponekad ume da se zarumeni kada shvati da je odvalila glupost.

“Okej, razumela sam” , reče i izbleji mu se. I onda shvati da ga zna tek pola sata i zažali zbog tog postupka. Ipak je u njegovim plavim očima prepoznala staru dušu i bio joj je neizmerno poznat, imala je osećaj ušuškanosti kraj njega, kao da priča sa svojim najboljim drugom.

” Znaš, za bekeljenje idu kazne kao bičevanje ili sečenje nožnih prstiju, a ukoliko je osoba i dalje nevaljala, oni onda moraju čak i da pribegnu pogubljenju.”

“Šta?!” Anesa se na ovu izjavu ipak malo žacnula.

” Hm, ipak sam sada malo preterao, ne brini, nisam opasan.”

Stigavši u Mirizotinu Vrbu, Dejmijan i Anesa su prestali čavrljanje. Anesa je ostala nema na prizor pravog srednjovekovnog gradića. Nije bilo ulične rasvete, već samo velikih fenjera na visokim stubovima gde je gorela vatra. Miris pečenog krompira i graška se prostirao vazduhom toliko jako da je devojci zakrčao stomak. Iako je bila svesna prisustva mladića kraj nje, i dalje se osećala toliko užasno usamljeno na ovako stranom mestu. Ništa joj nije bilo poznato, a još je gorom situaciju činio način na koji je došla u samu ovu zemlju.

Dejmijan je prvi progovorio :”Dobrodošla u Angardiju.” Izgovorivši to imao je topao osmeh na licu. Znala je da je dobar. Osetila je njegovu iskrenu energiju, koja je jednostavno zračila kroz čitavo njegovo biće.

“Hvala.” Bilo je sve što je devojka uspela da izusti. Možda je trebala još nešto da mu kaže, ali reči nisu isplivavale. Vidik više nije bio prostran, mračan i prošaran njivama, već zatrpan kućama u tjudor stilu, osvetljen vatrom koja je isijavala iz fenjera na najneobičnji način koji je devojka ikada videla, zato što joj je delovalo kao da je živ i da se pomera u skladu sa sopstvenom voljom. Bacali su senke na kaldrmu koja je sva od pločica vodila kroz grad.

Prošli su kraj jedne pekare ili poslastičarnice, nije bila sigurna. Svejedno, mirisao je kroasan sa čokoladom. I još jednom stomak je odgovorio u odgovarajućem ritmu na njeno čulo mirisa.
Nastavivši dalje, čula je kako njene patike lupkaju glasno po pločniku, te joj je sam eho odzvanjanja bio stran. Dejmijan je primetio nelagodnosti devojke, ali nije hteo ništa da joj kaže, barem ne zasad. Ipak, delovalo mu je da zna Anesu. Nije mogao sebi da objasni taj osećaj familijarnosti koji mu je izazivala ova mlada devojka.
Nekoliko minuta su ćutke nastavili po neizrečenom planu. Anesa je pratila Dejmijanov korak iako nije nužno stalno okretala glavu da obrati pažnju kojim putem ide, a Rigo je nekoliko puta samo zahvalno zanjištao kada ga je Anesa pogladila po grivi. Znala je da to više radi da bi uklonila svoj strah, ali nije marila trenutno mnogo. Morala je naći način da ostane pribrana i da uživa u momentu, pa da kasnije, nakon što skupi snagu, može da pronađe izlaz. Odlučila je. Sada će da uživa u ovom neverovatnom iskustvu.
Pogled joj je skrenuo na nekoliko dimnjaka sa strane, koji su dolazili od velikih kuća, čija su ulazna vrata bila osvetljena, te se time moglo primetiti da je na svim kućama puzavica ukrašavala i ovako glomazna i groteskna vrata.

Prozori su bili podeljeni u četiri kvadrata, odvojena drvetom, a na svakom levoj strani prozora, u samom dnu okna, nalazio se grb. Anesa je pretpostavila da su to grbovi ovih kuća, te sigurno u njima živi neko ko je izuzetno cenjen u ovim krajevima.
“Dejmijane, da li su ovo kuće nekih poznatih ljudi? Razlikuju se od ostalih po veličini, ali i ove ostale kuće nemaju taj grb.”

“U pravu si, razlikuju se. Ovo su kuće iz kojih potiču plemstva koja žive u Mirizotinoj Vrbi. Kao što vidiš, nismo nešto popularni za one plave krvi, kao što je u Aldionu, glavnom gradu. Ipak, mi smo jedan od krucijalnih pet gradova u našem kraljevstvu. Pokazaću ti mapu kada dođemo kod mene na imanje. Ako si još uvek za, naravno. ”
“Pa nemam gde da odem. A ti i Rigo ste jedini koje sam upoznala. Uostalom, gde su ljudi? Nema nikoga na ulicama.”

“Sada je većina na poljima, a mlađi su sigurno u blizini škole. Ovo je sam početak grada, vidiš da je slabo naseljeno. Ovo je deo gde zapravo ponekad dolaze važne face da provedu vikend. Tek nakon onog ugla ćeš da ugledaš život ovog mesta” , rekavši to, Dejmijan joj pokaza kažiprstom na ćošak ulice, od koga su bili udaljeni još dva kvarta. Ipak, Anesi ništa nije delovalo obećavajuće. Ništa se ne čuje, a nema ni figura ljudi koji bi ukazali na bilo kakvu formu živosti.

“Ništa se ne sekiraj, vidim ti pogled, vidim ga ustvari još od kako smo kročili ovamo. Preplašena si. Neću dozvoliti da ti se bilo šta desi, a i bićeš u potpunosti bezbedna kod mene kući” , dodao je Dejmijan, kako bi joj ulio malo više hrabrosti da se suoči sa ovim nepoznatim svetom za nju.

“Hvala ti, zaista. Ne znam da li sam mogla imati više sreće zbog toga što sam naletela na vas” , odgovori Anesa nešto smirenija, a potom pomazi konja po kičmi. Dejmijanu taj gest ne promakne, te joj reče sa šmekerskim osmehom :”Sviđaš se Rigu. Izgleda da se i on sviđa tebi.”
“Kako da mi se ne svidi, vidi kako je divan konj” , odgovori Anesa.
“Pa hvala, znam da sam divan” , dodao je treći glas. Anesa poskoči, a Dejmijan razvuče još jedan neodoljiv osmeh.
Devojka shvati. Glas je došao od konja.
“Žao mi je ako sam Vas uplašio, nije mi bila namera”, Rigo je ponovo progovorio. Anesi je iznenađenje oduzelo glas i sada je samo nemo gledala u veliku crnu životinju koja je bila veličanstveno oličenje snage i sile.
“Rigo, frapirao si je. Tačno sam znao da će se ovo desiti kada progovoriš. Ljudi sa one strane nisu navikli na to da su životinje jednako inteligentna bića kao i oni sami. Neka su doduše i inteligentnija od pojedinih persona. Daćemo joj koji minut da dođe do daha” , rekao je Dejmijan, da bi je malo motivisao da se pokrene.
Anesa je pročistila grlo i odjednom primetila da vidi više svetla i da do njenih ušiju dopire galama. Okrenula je glavu na desno i shvatila da je Dejmijan bio u pravu, prava Mirizitona Vrba počinje odavde, iza drugog ćoška sa ulaza u grad. Deca su skakala po klackalicama, čak je prepoznala i ljuljaške. Konačno sličan način ponašanja. Deca su izgleda svuda ista. Njihov smeh automatski utiče na Anesine usne i ona ih razvuče u osmeh koji Dejmijana nije ostavio ravnodušnim. Bio je zaprepašćen što je pogled na ovu tuđinku izazivao neke emocije u njemu. Rigo ga je samo pogledao i Dejmijanu posta jasno da je čak i njegov pratilac shvatio da mu je Anesa prirasta srcu. A to nije smelo da se desi.
“Rigo, molim te, bez daljih komentara.”
Anesa je ovaj Dejmijanov odgovor protumačila kao nadovezivanje na malopređašnji neobični događaj, kada je Rigo upotpununio devojčino iskustvo upoznavanja ove zemlje, time što joj je jasno pokazao da i životinje ovde imaju razvijenu svesnost i veštinu govora. Ipak, nije mogla da se koncentriše više na datu temu, već ju je preplavilo uzbuđenje zbog viđenja ovog grada. Bilo je nešto u njemu što ju je dublje vuklo da se upusti u avanturu. Osećala je kao da tu pripada, a to je bilo teško razviti u svetu iz kog je došla. Upravo ova oscilacija emocija u rasponu od nekoliko sati, postepeno je uzimala svoj danak i crpela devojčinu energiju, što su njena dva saputnika jasno primetila pri ulazu u centralni deo Mirizotine Vrbe, gde je svetlost jasno obasjala lice devojke.
Brzim korakom pošla je napred ka gomili dece koja su vidno uživala u sumraku i bezbednosti svog grada.

I dok se proces adaptiranja na novu sredinu odvijao unutar devojčinog uma, Rigo i Dejmijan su i dalje bili zamišljeni. Posebno Dejmijan, kome su kroz glavu kuljale slike lika ove prelepe, ali nepoznate devojke, iako je znao da ona uskoro odlazi. Ipak, nije mogao da prestane.
Rigo je tihim topotom pratio uzastopce devojku, ne bi li joj se našao u blizini,ukoliko je nešto uplaši. Ljudska bića su po njegovom mišljenju bila previše krhka stvorenja.

” Mama, reci Itanu da mi doda loptu, ovako nije fer da se igramo!” , dovikivao je mali dečak sa poljane, sav odeven u plavo i mahao rukama dok je objašnjavao ženi koja je sa klupe sve tiho posmatrala, a druge dve žene pored nje su čavrljale. Anesa je u čudu posmatrala koliko dece se nalazilo na tom mestu. U njenom selu, ali i u gradu u kom je studirala, situacija je bila toliko drugačija.

Pomislila je koliko je zaista bolje kada nije bilo tehnologije koja ih je delila, iako je ona u svakoj debati prilikom spomena ovog problema, govorila kako nisu krivi ni internet, ni uređaji koji ga omogućavaju, već perspektiva. No, sada je imala uvid u sasvim drugu realnost, gde ta ista deca nisu ni poznavala pojam “telefon”. Nastavila je da posmatra skakanje devojčice od nekih pet, šest godina, dok su njene drugarice tapšale. Ovaj prizor je bio toliko veseo, da je i zaboravila da nije više kod kuće. Ipak, strah se vratio i ona zapita

“Koliko nam je potrebno do vaše kuće?”
“Ne mnogo, imamo još pola sata pešačenja” , uzvrati Dejmijan.
“Osim ukoliko se ne odlučite da malo požurimo” , doda Rigo.
“Pa, nisam nikada jahala konja, tako da, sigurnije je za svo troje da ni danas ne probam” , odgovorila je Anesa.
Rigo je nezadovoljno frknuo, ali je odlučila da se ne obazire na to. Dejmijan je, međutim, nastavio da ćuti. Sada nigde nije bilo ni traga od onog ljubaznog dečka kog je srela pre samo nekoliko sati, jer je nestao u mislima. Ipak, nije htela da ga dodatno opterećuje, te su svoju šetnju mirno nastavili.

Samo što je podigla pogled sa Dejmijana na nebo, videla je nešto živo unutar fenjera. Koraknula je bliže, zato što nije poverovala svojim očima. Mali feniks je mirno dremao unutar staklenog okvira i potplaljivao vatru koja je dalje osvetljavala mračnu ulicu i davala joj zlatan sjaj. Anesa je bila fascinirana. Obožavala je ove čarobne ptice, koje su imale fascinantne po mnogo čemu.

“To je feniks” , reče Dejmijan i Anesa ne bi sigurna kada se prenuo iz misli, ali joj je bilo drago što je videla osmeh na njegovom licu.

“Znam. Obožavam ih” , nastavi Anesa, a potom pogled ponovo vrati na malu pticu, čiji su krajevi perja goreli u plamenu koji je tiho tinjao. Bila je narandžasta i delovala je mekano sa ove razdaljine. Odjednom, ptica kao da je osetila da je devojka posmatra, te se okrenula ka njoj i pogledala je direktno u oči. Anesa je osetila nalet energije kao nikada ranije. Ptica i ona su bile povezane.

“Dejmijane, reaguj” , rekao je Rigo, uplašivši se da feniks ne bi krenuo na tuđinku. Koliko je samo pogrešio. Drevna ptica je sa oduševljenjem posmatrala neznanku i Dejmijan je to primetio, a zatim Rigu rekao da je sve u redu. Ovaj mu nije poverovao, zato što se plašio veličanstvenosti ovih stvorenja, u odnosu na mladu devojku bez ikakve Magijske zaštite. Međutim, Anesa nije osećala strah. Celo njeno biće prožela je neizmerna radost u momentu kada je malo naradžasto stvorenje uprlo svoje tamno braon oči u nju, dok mu se plamen poigravao sa zenicama. Feniks se promeškoljio i polako podigao svoja vatrena krila, a zatim je poleteo do devojke. Osetila je da će se to desiti, te je ispružila ruku i on joj je sleteo na podlakticu, nežno uvlačeći kandže, kako je ne bi povredio. Ona je taj gest cenila, te ga je u znak zahvalnosti pomilovala po glavi. Imao je malu glavu, a mekoća je bila upravo onakva kakvom ju je i zamislila kada ga je prvi put videla.

“Anesa, ja…” , Dejmijan je posmatrao ovu scenu zapanjen. Rigu je rekao da će sve biti u redu, ali nikada nije mogao da očekuje da će se ovoliko osloboditi ova dva stranca. No, naizgled, nije delovalo kao da su stranci. Delovalo je kao da su bliski prijatelji koji se vide posle dosta vremena koje su proveli odvojeno.

“Dejmijane, ništa ne brini. On… On mi nije neprijatelj. Baš je divan. I tako je pufnast” , rekla je devojka, a na njegovom liku se primetilo olakšanje zbog odusustva straha kod devojke, ali i zato što je upotrebila reč “pufnast” koju nije čuo odavno.

“Zanimljiva si, devojko sa Zemlje” , rekavši to, svo troje su počeli da se smeju, a feniks je sa zanimanjem posmatrao devojku. Ona primeti prodorni pogled i nastavi da ga mazi.

“Može li i on sa nama?” , molećljivo upita devojka.

“Da moji roditelji vide da dovodim feniksa u kuću, mislim da će im vilice otpasti” , reče i ponovo se njegovim licem ozari osmeh koji je otkrivao zube.

“Odlično, imamo još jednog saputnika” , odgovori mrzovoljno Rigo, na šta ga momak potapša

“Hajde, samo zamisli kako će reagovati Loren i Majkl.”

“Ko su oni?” , zapita devojka.

“Moji roditelji” , odgovori Dejmijan.

“Misliš da neće biti previše srećni što dovodiš nova dva ljubimca kući. Pogotovo devojku koja je ispala iz drugog sveta.”

“Ma opušteno, i prošle nedelje sam spasio jednu damu u nevolji i poslao je nazad kroz Portal” , reče šaljivo Dejmijan, pa nastavi :

“Ipak, kako ću objasniti što ona nosi feniksa, a nije čarobnica, e to mi nije jasno.”

“Kakve veze imaju feniksi i čarobnice? ” , upita zainteresovano devojka.

“Pa feniksa niko ne nosi na ruci. A posebno ne ljudi iz tvojih zemalja, tako da možeš da zamisliš zašto smo malo frapirani” , doda Rigo.

“Ja nisam frapiran, ja sam oduševljen. Ovako nešto u životu nisam video. I mislim da treba da se pomaknemo odavde, jer nas deca čudno posmatraju” , reče mladić i pogledom pokaza na nekoliko dečaka i devojčica koji su zastali da vide kako devojka plave duge kose, neobično odevena, nosi Feniksa.

“Ali zašto se to nikada nije desilo? Mislim, konji pričaju” , uzvrati Anesa zbunjeno.

“Vidiš, mi možda pričamo, kao i još mnoge životinje, ali Feniks je mitsko biće. Njega razumeju samo magijska bića, a recimo da Dejmijan nije i da ih ima jako malo” , objasni Rigo.

“Zaista? Možda sam nekakva čarobnica?!” , uskliknu devojka.

“Ne, nisi. Samo si slučajno progurala nos kroz Portal. Možda se sažalio na tebe” , doda Rigo, sa prilično iznerviranim tonom.

Anesa je shvatila da je ipak Rigo u pravu. Našla je da mašta da zapravo jeste čarobnica i prepustila se iluzijama, umesto da se posveti načinu na koji da se dočepa nekog portala i krene ka svojoj kući. Ipak, nije imala blage veze kako isto da učini, te je definitivno potvrdila sebi :“ Ja nisam čarobnica.“

Ostatak poglavlja, kao i knjige, imaćete priliku da pročitate uskoro!

Jovana Pribić